Мора да ће у загонетку бити уплетено говно. Насмијани професор ми је прво са осмјехом потврдио: Наравно! Паје додао



Скачать 145.62 Kb.
Дата02.05.2016
Размер145.62 Kb.
Само сам му рекао:

- Мора да ће у загонетку бити уплетено говно. Насмијани професор ми је прво са осмјехом

потврдио:


  • Наравно! Паје додао:

  • Ломоносововоховно!

У мени се, само за трен, пробудио љути Балканац:

- То је чиста превара, двије ријечи су у питању, а не једна!

Он је закључио стилом филмског циркузанта:

- Грешка младићу, то је било тако док ја нисам изговорио двије одједном и тако направио нову ријеч. То значи да је културни свијет данас обогаћен новом сложеницом. Руси посебно, ако схвате колико је тешко сковати ријеч са осам слова O!

Знао сам да Руси не могу бити одушевљени када се име највећег универзитета од преко шест слова O доведе у заједницу са именицом говно. Ипак, помислих, како бих, да сам и сам окупатор и диктатор, пожелио овако разумне потчињене, као што су били Чеси! Шта им све пада на памет док пију пиво?! Они су научили да уједају и то боли, али ти се смијеш, знајући да је у њихов ујед уграђена анестезија.

Хвала ти Федерико




иљаду деветсто седамдесет и пете године

Хиљаду деветсто седамдесет и пете године умро је Иво Андрић, велики европски писац и најзначајнији југословенски умјетник. Те године у Праг стигла је копија филма „Амаркорд" Федерика Фелинија. Несрећан због Андрићеве смрти, са радошћу сам дочекао вијест о пројекцији „Амаркорда". Послије гледања Фелинијевих филмова „Ла страда", „Бијели шеик", „Осам и по", почео сам да гледам на властиту прошлост као на филм. У филмским круговима владало је увјерење да је „Амаркорд" врхунац стваралаштва великог аутора, иако је у италијанској штампи било натписа који нису били наклоњени филму. Замјерали су му одступање од интелектуализма из филма „Осам и по", није им се свидјело, како су написали, превелико приближавање публици. Мислим да им је требало послати Бергмана. Он је знао како се шамарају новинари. Велики Швеђанин се тако обрачунавао са злонамјерним критичарима. Мало ко би повјеровао да племенити човјек, који је снимио филм „Шумске јагоде", воли шамарима да рјешава личне проблеме. Очекивао сам тих дана у Прагу „Амаркорд", као што сам некада, пред зору у Сарајеву, ишчекивао јутарње кифле и лепиње испред Јерлагићеве пекаре.

Пројекција „Амаркорда" била је заказана у уобичајено вријеме: петак, у Клубу Академије, тачно у два сата послије подне. Био сам хваљен студент друге године режије, у Сарајево сам ријетко ишао, Мају сам готово заборавио. Она као да је ишчезнула из мог живота, али ипак, понекад, недјељом, мислио сам на њу. Не знам да ли због тога што су ми недјеље најтеже падале. Уопште доколица, изузев љубави, слабо је стајала на ранг листи важних ствари. Знао сам да је то био ожиљак из дјетињства. Дио социјалног аранжмана са Горице. Група уличара којој сам припадао, на доколицу је гледала са презиром. Сметало нам је масовно смијање у биоскопу Чаплиновим филмовима, плесање са дјевојкама, све опште појаве. Личили смо на вучији чопор који својим понашањем жели да потврди да не припада обичном свијету који се никад не препушта препознатљивим облицима опуштања. То је била напетост ратника, хајдука.

Мене је већ у четвртак хватала фрка од викенда који је стизао. Сви се разбјеже кућама, а кафана „Славија", која је замијенила „Шеталиште", опусти. У студентском дому, по читав убоги дан чује се виолина студента који спрема испит. Мученик због тога хиљаду пута одсвира једну те исту скалу.

У Праг није стигла само копија „Амаркорда". Појавио се ту и неки Кера, сарајевски шанер, познат по способности да опустоши најлуксузније радње са одјећом, на очи продаваца. Истицао се и по необичном вокабулару. Баратао је ненаписаним рјечником у коме су предњачила различита имена која је давао сељацима. Када би неко Кери рекао:



  • Ђе си земљак? - он је своје, наводно аристократско поријекло, штитио говорећи:

  • Земљак ти кромпир.

„Папак" је био уобичајени сарајевски назив за оне који нису били грађани. У ствари, ти који су, као, били грађани, већином су представљали градску сиротињу која је уживала да испод њих има неко ниже рангиран на друштвеној љествици. Кера је био оригиналан лопов. Он је сељаке и своје непријатеље називао „откосима". Мислио је на откос сијена, а касније је увео у језички промет појам „клипа". Мислио је на клип кукуруза. Када је неко био још гори од „папка", звали су га „клип".

Сјецикеса Кера био је на путу за Берлин, па се зауставио у Прагу. У „Славији" је сазнао адресу студентског дома.

- Стариша, у Прагу сам, идем на пут у Берлин, носим важан хабер за тебе - јавио се са рецепције студентског дома.

Он је био посљедњи човјек који би могао да ми прослиједи инфомрацију везану за Мају на коју сам мислио протекле недјеље. Ипак, било је тако.

- Она тебе, буразеру, воли, сви они мишеви око ње, све сами откоси, немају шанси, буразере, најљепша жена у Сарајеву каже да си ти једини прави!

Ја се правим луд:

- Ма нема, стари, од тога ништа.


  • Како нема, шта нема, па немој ти бити к'о они откоси, не можеш оставити драги камен клошарима.

  • Заборави - рекао сам - ја сам на ту причу ставио тачку.

Захвалио сам се на ручку и наставио:

- Морам у школу. Почиње пројекција „Амаркорда".

-Чега?

Изјурио сам напоље, узбуђен, грабио према студентском дому да спакујем ствари и умјесто на пројекцију „Амаркорда" одлучио да пођем у Сарајево и провјерим Керину причу. Како ми је мало требало. Мислио сам, јурећи према станици Хлавни надражи, како овај Кера, заправо, поставља старо сарајевско питање у чијем одговору проналазимо елементе егзистенцијалне филозофије:



- Ђе сам ја у тој причи? - питао се Кера сјецикеса док је спомињао лешинаре који су окруживали Мају.

Отпутовао сам у Сарајево, наслућујући да ћу „Амаркорд" видјети касније.

Сломљен од неспавања и дувана, стигао сам у Сарајево након двадесет и осам сати путовања. У „Шеталишту" сам био први гост, конобарица Борка ми је изнијела кувано јаје, а ја сам сједећи на ТА пећи гријао дупе.


  • Није те, видим, велики свијет научио бонтону! Је ли ти и у Прагу сједиш на пећи? Силази с тога, покварићеш ми пећ!

  • У Прагу нема ТА пећи сељанко, тамо је свуда гријање на гас који стиже из Сибира!

- Силази, видиш да је пећ покварита! Конобари и конобарице су у старој Југославији

били као и полиција, привилеговани дио становништва, радни стаж им је био краћи и готово сви су били доушници. Не само да су се конобарице и шанкерице, у основи достављачке природе, удавале за полицајце, него би и да нису биле на платном списку УДБ-е, оне аматерски достављале информације.

- Него морам ти рећи, Маја ти се, да знаш, забавља са сином оног хирурга Васиљевића! Мали и није нешто супер фин, ти си ми већа лафчина!

- Добар је човјек тај Васиљевић. Сјећам се, он ми је намјестио гипс када сам сломио руку носећи мој Титаник, хиљаду деветсто шездесет и прве. - Правио сам се да ми та информација ништа не значи.



  • Није то озбиљна веза, не треба да бринеш - говорила ми је Амела Агановић, тада Мајина најбоља другарице, која је навраћала у „Шеталиште".

  • Малог Васиљевића она шаље по колаче на Грбавицу. Она обожава боеме и шампањезе из сластичарне „Јадранка". Није ти он опасан, зато што он није капацитет за Мају.

  • Пусти, Амела, ту причу, она мене више не занима.

- Добро, знам, само онако кажем.

Златан Мулабдић, Бад Спенсер из „Шеталишта", најраније је устајао и први стизао у нашу кафану. Ријетко се тукао, човјек свилене душе к'о дјевојчица, али је био опасан када се наљути. Једном је пребио двојицу, сачекао да дођу кола хитне помоћи, па их заједно са медицинским техничарем смјестио у кола, јер су били непокретни. Очевици тврде да је пустио сузу када су кола, уз сирену, кренула према болници. Злаја је сјео за наш сто, изгрлио ме, изљубио и рекао:



  • Јуче сам ти видио Мају - на шта сам ја слегнуо раменима у стилу „какве то везе има са мном".

  • Шта сте навалили са Мајом, људи, попустите мало, ја дош'о вас да видим, а они Маја ово, Маја оно.

Злаја је показао на тротоар преко пута „Шеталишта", испред продавнице „Нови дом".

- Јучер је прошла овуда, стари мој, и столице се за њом окрећу. И то није ништа, жене је загледају, бураз. Толико је добра!

- Ма шта ја имам с тим. Било па прошло стари. Узео сам Амелин број телефона и отишао кући

на спавање да надокнадим непроспавану ноћ.

Увече сам шетао Титовом улицом. Кривудао сам и осталим сарајевским улицама. Градски аутобус ме, на крају, одвезао на Грбавицу, у сластичарну „Јадранка". Сјео сам у угао и наручио лимунаду, надајући се да ће Маја послати овог Васиљевића по шампоњезе и боеме. Нисам ни сумњао у Мајин укус. Појео сам седам шампоњеза, један боем и мислио да ћу повратити. Тако је, на крају, и било. Изашао сам напоље и повраћао. А напољу је било хладно и нисам хтио да се смрзнем, а мали Васиљевић није стизао, Вратио сам се у сластичарну. Поново је била наручена лимунада. Васиљевића нигдје, ни за лијека. На његову срећу, а можда и на моју. Није стизао, а ја сам већ био попустио са живцима. У мени су се борили Херцеговац и човјек. Није дечко крив, говорио је човјек, а Херцеговац је забринуто одмахивао гла­вом, „Не, то никако, ти ако не заслужиш да те бијем, вјеруј ми, ја те тући нећу".

На крају, нисам сигуран да бих био њежан према њему. Рекао бих му: „Ко се са мном качи, живот му је краћи!?"

Није добро, помислио сам. Његов одговор мора да доведе до оног: „Шта", иза којег слиједи историјско, дупло: ,,Шта, шта?". Мора да буде нешто што до тога доводи. У реду, помислио сам, питаћу га: „Па добро, што ти то треба? "

Он би ми, сигуран сам, одговорио: „Шта, шта ми треба?" - а када би рекао - „Шта, шта?" - ја не бих издржао и морао бих да кажем: „Немој мали да те поломим к'о неписмену креду!"

Не знам да ли би стиг'о да ме пита какву креду, пошто бих му лупио шамар.

Власник је стигао у радњу и гледао ме са израженом радозналошћу.



  • Како се ти зовеш дечко?

  • Кустурица - рекао сам.

  • Па сједи овамо. Које колаче желиш? Ја сам са твојим оцем лежао у интензивној. Обојица смо фасовали инфаркт! Какав је драг човјек твој отац, је ли престао да пије?

Ја сам рекао:

  • Па јесте, само понекад, помало!

  • Не смије више пити. Ево гледај мене, правим најбоље колаче у Сарајеву, али не смијем да их барнем. Јеб'о ти живот без боема и шампоњеза, али живот је ипак живот. Боље бити жив него мртав, је л' се слажеш? Поручи оцу: „Мора се човјек пазити у нашим годинама".

Натоварио ми је толико колача да сам дио оставио код куће, а дио понијео са собом у Праг. Рекао сам оцу пред одлазак:

  • Поздравио те Никола - а он је питао:

  • Који Никола, је ли сластичар?

  • Е баш тај! Отац ме питао:




  • Како је Никола, је л' тамани колаче? - а ја сам рекао да не смије због инфаркта.

  • Бога ми, ако се не буде пазио и ако буде јео слатко, ту има највише холестерола, неће дуго. Ако га опет видиш поручи му: „Мора се човјек пазити у нашим годинама..."

Мирис Николиних колача стигао је са мном у Праг. У Сарајеву нисам обавио шта је требало, сада ми је било јасно да на Мају нећу мислити само недјељом. Када сам стигао у студентски дом, на прозорчићу рецепције било је прилјепљено обавјештење: Пројекција „Амаркорда" у дванаест. Добро сам наслутио пред одлазак. У Сарајеву је пропао викенд, нисам успио да провјерим да ли је лопов Кера лагао, али недјеља није пропала, гледаћу „Амаркорд". Уморан од путовања, послије првих часова попијем више кафа, па јурим у Клуб.

Гомила људи се споро кретала према удобним сједиштима, а мене је хватало неко свечано осјећање. Као да треба да се деси нешто велико, узбудљиво. Никад ме није ухватила оволика трема пред почетак неке представе. Завјеса на платну је развучена, одмах је музика Нина Роте разбила баријеру између филма и гледалишта. У мало приморско мјесто у Италији стигло је прољеће. Каква дивна експозиција, помислим. Преко прољећних маца које лебде испред зграда Риминија, редитељ нас упознаје са градом. Кадрови се ређају везани мацама. Безуби клошар скаче и хвата их, мрмља нешто на италијанском, ја само чујем - „Ла примавера..." и ... заспим! Будим се, чујем аплауз, а на платну угледам одјавну шпицу! Слушам музику и збуњено гледам око себе. Пробудио сам се нагло и са осјећањем кривице питао колеге:

- Је ли, мрак филм, ха?

- Страшан, како можеш да спаваш, човјече, на Фелинију?

- Уморан сам, не могу да схватим, какав невјероватан гаф! - одговорио сам.

- То је човјече гримаса, а не гаф, рекао ми је један надобудни Пољак. Изашао сам на улицу и протежући се, осјећао нелагоду. Како је могуће да заспим на самом почетку великог филма?

Читава недеља протекла је у осјећању кривице. Слушајући историју архитектуре, ја сам се кајао, историју естетике - кајао се, историју литературе, кајао се. Нису ми помогла ни предавања о Новом завјету, иако су ми најмилија била тумачења скривених тајни и порука.

Како је могуће да си такав коњ, питао сам се, пропустио си прилику да видиш велико умјетничко дјело. У тренутку када се формира твој укус и када је најпрече да те озраче вриједна дјела. Што је још горе, мене нису збуниле колеге. Њихов презриви поглед као да је говорио: није ни чудо, примитивац са Балкана, спава на Фелинијевом филму. Док сам спавао, нешто се са тог филма на мене претопило.

Као када двије филмске слике неко претопи једну на другу. То нисам смио никоме да кажем. Да ми се не смију, пошто је то личило на причу када се под главу, као јастук, стави „Рат и мир" Лава Толстоја, тако „да ти пређе" и не мораш да трошиш вријеме на читање.

У готово кошмарној паузи, између спојених часова историје архитектуре, до мене је стигла охрабрујућа вијест: копија филма „Амаркорд" остаје још недељу дана, а можда и дуже, због великог интересовања чешких филмских професионалаца. Одмах сам осјетио олакшање, са тим је ишчезла кривица, али је кренула и нова комбинаторика. Нова дилема. Ако су онај Кера лопов и Амела у праву, морам да видим Мају идућег викенда. Ако ме већ воли, грехота је да ме и не види. Чујем да је на Јахорини, око ње се врте разни гелиптери. Стало ми је да види да ми није стало до ње. Клизеће стартове према њој вјежба син Бебе Селимовић, најпознатије интерпретаторке изворне народне музике... А, па нећемо тако сине... Значи, прескачем пројекцију у петак, али нема фрке, закуцана је пројекција у понедељак.

У петак, тачно у два, кренуо је воз из Прага према Сарајеву. Улетио сам у бугарски кушет вагон и одлучио да од новца зарађеног на плочама „Weather Report-а” платим спавање до Београда. Јесте да је новац био намијењен за снимање и финансирање испитног филма „Герника", али важно је да будем одморан кад дођем у Сарајево. Исто ћу учинити када се будем враћао. Тачније, све ћу учинити, када се вратим, да будем свјеж и видим „Амаркорд" Фредерика Фелинија.

Испружен у уском лежају бугарског вагона, у коме су се мијешали мириси коломасти и јефтиних парфема, читао сам предавања из режије, чији је аутор био професор Отакар Вавра. Уз једнолично клопарање точкова, утонуо сам у сан. Нагло кочење ме пробудило неколико сати касније. Воз је заустављен у некој недођији, а ја сам устао, срце ми је јако лупало. Мора да сам нешто сањао, помислих, док ме на препонама нешто засврбило. Како сам се тог тренутка почешао, до Сарајева нисам престао да се чешем. Свуда по тијелу ме сврбило. Свако мало сам одлазио у прљави wс и посипао се водом, да ме прође нервоза што сам упропастио новац и не могу да спавам и што сам, по свему судећи, зарадио шугу. Нисам издржао и пријавио сам читав случај бркатом Бугарину:

- Брко, у повјерењу, твој воз је шугав, разбио ме свраб, сврби ме по читавом тијелу.

Он ми је рекао:



  • Братко, видиш да ја воз држим сто посто хигијенски, и шприцнуо спреј који је још једном испунио ваздух јефтиним мирисом, непријатно везаним за коломаст.

  • А ти, ко зна какве си курве водио, бре братко, у кревет, па си зарадио пицајзле, ха, ха...

- Пицајзле сврбе само на једном мјесту! Стигао сам кући, а по читавом тијелу су ми поискакале бубуљице. Показао сам Сенки, а она ми је рекла:

- Ошуг'о си се, мој Емире, класична шуга, нема шта друго бити!

Одмах затим је набавила неку жуту маст. Намазао сам се, од главе до пете, а она је рекла:

- Проћи ће, само мораш мазати редовно, није то ништа, али је досадно.

Одмах сам, до врата намазан жутом машћу, отишао на Јахорину. Отац ми је дао свог ,,волксвагена". Возио је Зока Билан, а са нама су били Харис, Паша и Злаја Мулабдић.

У хотелу „Јахорина" нема Маје. Поднапити смо кренули према „Младости" гдје су, наводно, сједили и пили Маја и мали Селимовић. Нема их у „Младости". Напили смо се момачки и било ми је наједном драго што их нисмо срели. Ваљало би водити пијане разговоре. Ја сам већ тада овладао техником самоослушкивања. Пошто нисам био много пијан, сјетио сам се како ја знам бити досадан и колико пута у таквом стању поменем исту ствар. Опет, то није било у складу са мојим жељама, па ме пијанство узело себи, а трезвеност ме предала супротном табору, пошто, очигледно, није било шансе за друкчији исход те вечери. Оно што није успјела трезвеност те вечери, успјео је страх.

Клизнувши низ залеђену стрмину испред „Младости", у паду сам се ухватио за кравату конобара који нас је заготивио и управо искорачио у двориште хотела да нас испрати и пожели нам срећан пут. Човјек ти пружи руку помоћи, а ти га хваташ за кравату. Шта ли је он помислио у том тренутку. У мокасин ципелама шлајдрао сам се по леду. За час ме ситуација претворила у аутомобилску гуму која је повећавала број обртаја да би се извукла са залеђене и захватила незалеђене површине. Необично при­себан био је тај конобар. Успио је да развезе кравату, а ја сам натрашке клизнуо низ стрмину и пао у снијег. Када сам се усправио, није било никога око мене, није се видио хотел. Покренуо сам се и одмах затим поново пао, ваљао се по оштрим стрминама, а када бих се усправио видјело се да је снијег сезао до стомака. Пушило се из мене због велике разлике у температури. Није се видјело ништа и није било никаквог звука. Док је снијег хладио усијану главу и крв прегријану алкохолом, било је у реду. Хватао ме смјех од пријатности коју је створило то хлађење, али сам убрзо пожелио да се ипак угријем. Добар осјећај и мали страх довукли су ме до хотела „Јахорина". Тамо ми је Њего рекао:


  • Изгубио се Злаја Мулабдић!

  • Како, гдје?

  • Не знам стари, ја сам глед'о како да спасем гузицу од ове зиме. Мајко драга, како они људи живе у Сибиру?

Да ли је то прави крај викенда? Да изгубим пријатеља у акцији неуспјешног сусрета са женом до које ми је стало? Што је најгоре, то би се уклопило у једну савремену причу, то је прави парадоксални заплет. Из кога може да се развија све што чини модерну драму. Добар материјал за грађење обрта. Велика прилика за откривање свакојаких чуда и људских судбина.

Зоран Билан је заспао и не знам зашто, рекао сам:

- Ништа не говорите Зорану, њих двојица су највећи пријатељи. Отићи ће да га тражи и ето ти белаја, и он ће се изгубити!

Како се ноћ примицала зори, све сам био ближи идеји о трагичном крају викенда. Још када је алкохол кренуо да испарава из крви, благи осјећај депресије ме увјеравао у трагичан крај. Онда поново обрт. Крај хотелске рецепције појавио се Злаја Мулабдић. Дошао је у пратњи двојице радника прачанске жичаре. Цвокотао је зубима и рекао:

- Хеј, ба раја, шта има везе, важно је да је глава у торби.

У ствари, хтио је да каже како је најгоре кад је глава у торби, али му се мисао, у међувремену, смрзла.

Онда сам, срећан што је Злаја жив, пробудио Зорана Билана и рекао му:


  • Вратио се Злаја!

  • Ко се вратио, ђе је био?

- Спавај, у реду је! - додао сам са задовољством.

Викенд није завршио трагично, али је заобиђен парадоксални крај из савремених драма, гдје људи живе нормалан живот па им се ненормалне ствари дешавају, углавном, викендом. Када смо кренули у Сарајево, поново сам помислио на Мају. Било ми је жао што нисам имао прилике да кажем сину Бебе Селимовић: „Хало буцко, немој да од тебе направим буре за понијети!"

Још увијек шугав, али и мамуран, ухватио сам јутарњи авион за Београд. Поподне у три кретао је воз из Београда, преко Загреба и Будимпеште у Праг. Само што сам ушао у воз, исти онај брко, Бугарин, препознао ме:

- Братко, да ти дам кушет за тринаест марки?

- Добићеш ти тринаест марака, само да више не добијем шугу!

У ствари, више сам хтио да приштедим макар мало за испитни филм, јер ми није било логично да се шуга може добити на шугу и, за дивно чудо, возећи се у празном купеу друге класе, читао сам. Сенкина маст је зауставила свраб, а бројне бубуљице се сасушиле. Није ми сметало што нисам могао да спавам. Спремио сам се за Ваврина предавања, исписао нову верзију сценарија за „Гернику".



Воз је, уз шкрипу кочница, ушао на Хлавне надражи. Пожурио сам у студентски дом, са поносом и нестрпљењем чекао сам пројекцију „Амаркорда". Отпала су предавања из естетике код професора Фербара. На часу доктора Циганека из историје литературе сан је кренуо да ме вуче, али сам одлучно рекао себи да нема спавања. Изашао сам ван и шетајући уз Влтаву упитао се да ли је Сметана гледао у Влтаву док је стварао дјело „Ма власт"? Опет постављам глупа питања себи. Наравно да није све вријеме гледао у водурину да би створио велико дјело. Опет ми се приспавало. Сада стојећи. Брзо сам кренуо на пројекцију.


База данных защищена авторским правом ©bezogr.ru 2016
обратиться к администрации

    Главная страница