Комесар кушић



страница1/45
Дата31.10.2016
Размер7.5 Mb.
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   45
КОМЕСАР КУШИЋ

Још у ослобсфеном Ужицу, у данима када смо сви били слобод-ни и срећни, радило се на свим секторима, пуном паром: војска се обучавала и спремала за даље борбе; радионице су даноноћно произ-водиле под паролом „Све за фронт — све за победу": Наша група мла-дих девојака и жена обучавала се у болници, за будуће санитетске раднике-болничарке. Било насје из свих места „Ужичке Републике", и из самог Ужица. Смештене смо биле у интернат у коме смо, после практичног рада у болници, радиле на политичком уздизању, свакод-невно једва чекале распоред по борбеним јединицама. Ме^у нама је било сељанчица, радница и интелектуалки, а и приличан број до-маћица. За многе је такав начин живота и рада био јако тежак, али су, уз заједничку помоћ — како ме^усобну тако и другова из Команде ме-ста — са пуно воље и елана савлађиване све тешкоће и извршавани сви задаци.

Наш интернатје свакодневно обилазио политички комесар Од-реда Милинко Кушић. Он нам је говорио о политичкој ситуацији и о нашим задацима, објашњавао оно што намје било и најтеже да схва-тимо — издају четника. Слушали смо с пажњом и дубоким поштова-њем комесара Кушића, постављале му питања која су нам била нејасна, а он је са пуно стрпљења, увек благ и оран, одговарао свакој и био срећан што нас то интересује. Увек би убацио коју шалу, а умео је и да прекори, али очински благо, онда када би у ме^усобним одно-сима нешто и зашкрипало, што треба разумети: било насје пуно, по први пут се виђамо, а навикнути се, тако брзо, на колективни живот није било баш лако. Али увек када би нешто запело — ту је био друг Кушић, да све доведе у ред.

Знао је комесар Кушић да су многе од нас тешко подносиле прве дане рада у болници, гледајући поломљене кости младих бораца, за-воје и платна натопљена крвљу, а хтеле смо да све то савладамо, што пре се оспособимо и кренемо у чету, на положај. Ја сам се онесвести-ла када ми је лекар Брачинац, кога смо звали „Злочинац", дао „скал-пер"ирекао:

- Сеци одавде довде, аја ћу тестером препилити кост.

То зањега није билоништа. Његанисуболелеранедругова,аја то нисам могла да издржим...

После тога плашила сам се сусрета са другом комесаром Кушићем, стидела се своје слабости толико да нисам знала шта да му кажем.А он је, чим је стигао у интернат, дошао код мене. Стајала сам погнуте главе. Дотакао мије браду, подигао ми главу и, уз један топли осмех, рекао:

— Свакије почетак тежак, драга моја другарице. Од нас сваки за-датак тражи пуно напора на које нисмо навикли, али сви се трудимо да све савладамо и издржимо.

Било ми је лакше, скинуо ми је терет са срца, улио снагу, тако да сам се касније — на путевима слободе, кроз Босну, Црну Гору, Лику, Србију и др., када сам се суочавала са тешкоћама, са наоко не-решивим задацима, морала све сама да решавам без болнице, без ле-кара, без средстава за лечење, па и завоја и најпотребније опреме — сећала тих речи друга Кушића.

У Другој пролетерској остала сам до завршетка рата, радећи стално у бригадном санитету. У току ратне 1942. имала сам више при-лика да се, почешће, сретнем са Штабом бригаде у комеје Кушић био комесар. Отуда, онај сусрет у Ужицу повезујем са још једним, дожив-љеним на бојном пољу, како бих дала опширнију и вернију слику ко-месара Кушића, човека који је умео да разуме, помогне и воли.

Јуна 1942. годинесвуда око нас херцеговачки крш,ајапослекр-ваве борбе на Гату крај тешких рањеника, које су ми са положаја до-нели да их превијем и да им помогнем. Испред мене лежао је млад борац, тек ступио код нас. Рањен је у стомак. Из дотадашњег иску-ства знала сам да је, под оваквим условима рада, рана задобијена у стомак непреболна. Држим рањеника за руку. док ме он, са пуно по-верења, гледа и слуша моје речи: „Не брини, биће добро", док му хладном крпом квасим осушена уста која су се све теже отварала. Осетила сам да су то последњи тренуци живота, будућности и среће овога младог борца.

Издахнуо је држећи ме за руку. Нисам издржала — плакала сам над њим, очајна што не могу да му помогнем. Плакала сам над њего-вом рано покошеном младошћу. Осетила сам тада нечпју руку на мом рамену. Окренух се и спазих друга комесара Кушића, којије дошао да обиђе рањенике. И ко зна коликоје дуго био ту, посматрајући мој оп-роштај од рањеног младића. Погледао меје тужно и тада први пут ви-дехсузууокутогборцаЈошкомесара.

— Ето, друже комесаре, не могох да помогнем... Волим људе. Свесна сам да жртава мора бити - говорила сам, гушећи се у сузама. Уздахнуо је друг Кушић и рекао ми:

— И ја волим другове и тешко ми је кад ко погине или умре од ра-на, али не умем то да искажем, више у себи подносим тај бол, а то је теже, веруј ми. Исплачи се, олакшај себи. Послаћу ти замену да се ма-ло одмориш, колико се то уопште може звати одмором...

Спуштало се вече, а ја сам се опружила поред рањеника, да се мало одморим, пошто ми је једна другарица дошла као испомоћ — по-слаоје Кушић.

Остала сам лежећи и у мислима се вратила интернату у Ужицу и бојном пољу на коме сам тих дана схватила да се мора све стоички подносити, издржати и ићи напред, само напред, јер је то рат, јер сло-бода тражи жртве, самоодрицање, патње и све недаће које носи оружано насиље-баш онако како нам је отомечесто,начасовимау интернату, говорио наш вољени комесар Милинко Кушић.

Вера КРЕМИЋ

ПУШКА И ЦОКУЛЕ ПОКЛОН КУРИРУ

Почетком децембра 1941. године,завремеповлачењанашихје-диница од Ужица према Санџаку, кренуо сам из Чајетине према Пар-тизанским Водама. Имао сам тада 14 година. На Златибору сам видео како Немци убијају наше заробљене рањенике. У селу Доброселици прикључио сам се својој Златиборској чети која се спремала да крене према Увцу, у Санџак. Пред сам полазак стигаоје курир из ужичких јединица и донео радосну вест да су наши ослободили Нову Варош. Али, одмах после тога позвао ме је командир Миша Дринчић (поги-нуо 1943. у Херцеговини) и наредио ми да идем према Торнику, јер се тамо, у некој шуми, налазио део наше чете, одсечен од свих наших је-диница.

Кад сам, без оружја, кренуо у том правцу, падао је снег и почела је да се спушта ноћ. Нисам тачно знао пут, а у правцу кудаје, с цедуљи-цом, требало да прођем, на Боровој глави, већ су били Немци. Зато сам ишао споредним путевима и кроз шуму. Са борових грана падали су иње и снег. После дугог пешачења, стигао сам на Торник. Упутио сам се месту званом Мирчића колибе, где је требало да је група бора-ца коју тражим. Али, ту их није било. Ходао сам по шуми сам, по-мишљајући на вукове и Немце и застао на једном пропланку. Прислушкивао сам како понегде од хладноће пуцкетају, или се под теретом снега њишу гране дрвећа, а чуо сам и шкљоцање затварача. Пошао сам с тог места, али се убрзо чуо узвик „Стој!".

Била је то група партизана коју сам тражио. Стражар ме је при-метио на време, а остали су се у некој колиби одмарали. Дао сам цеду-љицу Николи Љубичићу. Порука коју сам донео гласила је: „Крените одмах према Новој Вароши '. Пут у том правцу сам само донекле знао, али сам био сигуран да је то довољно. У ствари, главни пут пре-ма Новој Вароши био је — рекли су ми то још у Доброселици — посед-нут немачким јединицама и њиме нисмо могли. Морали смо их заобилазити, идући чобанским путељцима и стазицама преко гудура. После више од два сата пешачења, људи су се били уморили. Како ни-како нисмо излазили на пут у тој помрчини, многи су посумњали у то куда их водим, односно да ли знам пут.
— Ако нас наведеш на Немце, или ако залутамо добро се држи, Момо! —упозоравао меје Никола.

Остали су гунђали, али сам био убе^ен у то да нећемо залутати. У зору смо стигли надомак села Сјеништа, недалеко од реке Увца. Успут смо наишли на неколико наших бораца, које су били зауставили четни-ци и скинули с њих обућу и одећу. С том групом, у којој је, сећам се, био и Мирко Поповић, кренули смо да пре^емо преко Увца, у Радојињу.

Кад смо, коначно, стигли, од Николе сам, као награду, добио кратку италијанску пушку и 60 метака. Затим сам отишао у своју чету с пушком и убрзо обављао дужност партизанског курира.

Други пут, као поклон за исту дужност, добио сам цокуле.

Кад је маја 1942. у краћој офанзиви од Пљеваља према Фочи и Чајничу надирала италијанска алпинска дивизија, мој 4. (Ужички) ба-таљон остао је на једној коси код села Ифсар, да задржи непријатељ-ско надирање, како би наша болница с рањеницима била евакуисана преко реке Таре. Око 120 бораца овог батаљона прихватилоје борбу рано ујутру с Италијанима. Алпинци су у почетку тукли положај ар-тиљеријом, алије партизански батаљон одбијао налете непријатеља.

МеђутимЈаче непријатељске снаге све више су надирале а бата-љон је тешко одолевао. Негде око подне командант батаљона Луне Миловановић позвао ме је и наредио ми што брже могу да, однесем писмо у Штаб бригаде, од нашег положаја удаљен четири-пет кило-метара. Луне мије руком показао правац, нагласивши да од тога да ли ћу стићи на време и обавестити Штаб о критичкој ситуацији — зависи судбина нашег батаљона.

Имао сам опанке од сирове коже. Трчао сам, а опанци се клизају и спадају ми с ногу. Изуо сам се и бацио ихЈурећи бос да стигнем без закашњења. Наједној пољани нашао сам Штаб бригаде. Писамце од Луна предао сам Ратку Софијанићу. Другарица Цана Бабовић опази-ла је да сам босоног и упитала ме је шта је то с мојом обућом.

— Оставио сам опанке тамо у шуми, да бих што пре стигао — од-говорио сам, мада сам био заборавио где сам их оставио.

Ту сам добио цокуле и вратио се с поруком до места где је био наш батаљон. Онје у ме^увремену био потиснуо Италијане.

Момчило КОВАЧЕВИЋ

МИЉЕВИНСКИ ОМЛАДИНЦИ

Марта 1942. формирана је Миљевинска омладинска чета, сас-тављена од младића из Миљевине, Јелеча и околних села. Њен орга-низатор биоје Вита Цветковић, а ималаје око 30 бораца. Неко време по формирању вршили смо војну обуку и учили се руковању оружјем, док су нам другови из пролетерскихјединица држали политичку нас-таву, указујући нарочито на циљеве НОБ-а.

Када је у Миљевину дошла Друга пролетерска бригада наша чета је припојена њеном 3. батаљону. При одступању за Црну Гору, заменик команданта батаљона Предраг Јевтић Шкепо одржаоје сас-танак са четом и том приликом нам указао на велике тешкоће које нас чекају на даљем путу. Непосредно после тога наша чета се почела осипати. Најпре намје побегло седам омладинаца муслимана из села Јелеча. На њих су нарочито негативно утицали њихови очеви и мајке који су се састајали са њима, говорећи им да се за нама у стопу, крећу Немци и Италијани и спаса нам нема. Организатор бекства је био је-дан омладинац из села Драче који је због тога стрељан. После тога је неколико омладинаца враћено кућама због тога што су физички би-ли преслаби и неспособни за партизанску војску.

У четије остало свега 12 омладинаца, који су укључени у састав Треће (Поморавске) чете 3. батаљона. Нису до краја остали у проле-терским јединицама или у позадини, при чему су шесторица дали живот за слободу. Ево имена (са основним подацима) тих омладинаца који су постали првоборци Треће (Поморавске) чете:

БОЖО Јова КРСТОВИЋ, земљорадник из села Мрежице, погинуо

на Дурмитору маја 1942. године. СИМО РИСТИЋЕВИЋ, земљорадник из села Оцркавља; погинуо

јула 1942. у селу Уријама, код Доњег Вакуфа. НИКОЛА МИЛЕТИЋ, земљорадник из села Ратаји; погинуо у шес-

тој непријатељској офанзиви у Реновици 1944-године. АЋИМ ЂОРЕМ, земљорадник из села Горњи Будањ; погинуо у петој

непријатељској офанзивијуна 1943. у Миљевини. БРАНКО СТАНКОВИЋ, земљорадник из села Доњи Будањ; поги-

нуо маја 1942. на Дурмитору. БОГДАН МАТОВИЋ, земљордник из села Даничића; погинуо маја

1942. на Дурмитору. СРЕТКО МЕЂО, земљорадник из села Мрежице, из рата изашао као

војни инвалид.

ДУШАН КРСТОВИЋ, земљорадник из села Мрежице. ПЕТКО МИЛЕТИЋ, земљорадник из села Миљевине. НЕЂО СТАНКОВИЋ, земљорадник из села Миљевине. СПАСОЈЕ РАИЧЕВИЋ, земљорадник из села Мрежице. МИЋО ЈАЊИЋ, земљорадник из села Миљевине.

Спасоје РАИЧЕВИЋи Мића ЈАЊИЋ


ЖРТВЕ НА ГАТУ*

Наш 4. батаљон се 11. јуна 1942. на полазном положају према Га-ту нашао у праскозорје - уместо пре поноћи, чиме је изгубио битно преимућство партизанског изненадног ноћног напада. У таквој ситу-ацији Штаб батаљона се састао са командама чета на већање. Под свим неповољним околностима остало је само једно решење, које је изрекао командант Луне:

— Кренути одмах ујуриш, без обзира на већ сад предвидиве жртве.

У крајње неравноправној борби, за насје био најажнији њен други, тако трагичан, део — неминовно повлачење голим тереном низбрдо, под митраљеском паљбом непријатеља са утвр^ења на брду.

У функцији комесара чете, полагао сам дотад најтежи ратни ис-пит: како извући што више бораца из овог пакла? Правац повлачења је познат, али како доћи до зборног места? Трчањем у погуреном по-ложају, наша група се релативно брзо извукла испод домашаја тешког митраљеза са утврђења који је покосио многе борце поред којих смо пролазили.

Убрзо је искрсла нова опасност. На правцу нашег повлачења поје-дини борци улазе у вртаче, а из њих се не враћају. Не можемо знати разлог. Али борачки инстикт избацује из груди поклик другима, који су пошли су-више десно — да се придруже нашој групи, која избегава да улази у вртаче. Неки послушаше позив. Један борац не хтеде, сиђе сам у вртачу, али из ње не изађе, мада не чусмо пуцањ, нити какав шум. Ова сцена појача оправда-ност моје командеЈер се око насокупи повећа група бораца. Тако смо из-бегли четничке „пресретаче" сакривене по вртачама.

Али нисмо избегли велику тугу и жалост због неколико тешко рањених руководећих другова. Придружени преосталим борцима, почели смо се мењати у ношењу тешко рањених: Драгана Павловића, комесара чете, Драгослава Кречковића, заменика комесара чете и Добрила Петровића, комесара батаљона. Нисмо их могли сместити у носила, да бисмо им олакшали тешке отворене ране из којих је још липтала крв. Није било ничега. Зато смо их носили на пушкама по-ложеним на наше изукрштане шаке. Црвених руку од крви, која је из њих текла, предадосмо их санитету, до когаједва дођосмо због преве-лике жеђи. Проведосмо прохладну планинску ноћ на ледини, до краја потиштени и утучени због много погинулих.

Борбе на Гату и Живњу „пале" су у време неповољне ситуације за наш народноослободилачки покрет у оквиру антихитлеровске ко-алиције. Југословенска избегличка влада, са седиштем у Лондону, прихватила је четништво као своје оружане снаге, издејствовала да буде признато код америчке и британске владе и да добије издашну материјалну и пропагандну помоћ, а Дражу Михаиловића је за пола

* Одломак из прилога „Међународни оквири борбе на Гату", објављеног у зборнику ,,Гат - Живањ 1942."

године три пута унапредила у генералске чинове и наименовала за начелника штаба Врховне команде тзв. војске у отаџбини. Борбама на Гату и Живњу Друга пролетерска бригада није успела да разбије једну од најјачих четничких групација, али јесте да унесе велику по-метњу у њене редове. Оправданост одлуке Врховног штаба да се на-несе удар овој групацији доказанаје убрзоједним каснијим догађајем. Под заштитом италијанског окупатора, и уз учешће његових предс-тавника, одржан је почетком јула 1942. године у Фазлагића Кули, ју-гозападно од Автовца, састанак водећих четничких команданата из Црне Горе и Херцеговине, под вођством Драже Михаиловића - ради договора за даље акције против НОБ Југославије.

Наредног дана се одморисмо полугладни, да бисмо се већ 13. ју-на нашли заједно с 1. батаљоном на положају Лебршник — Живањ, према надирућим италијанско-четничким јединицама. Положај смо држали један дан, да бисмо се већ 14. јуна одлепили од непријатеља покретом према Врбници.

Тако се наш батаљон, у оквиру Бригаде и са целом групацијом пролетерских једниица, налазио скоро десет дана, до 24. јуна, на про-стору између река Неретве, Сутјеске, Дрине и варошице Калиновика. Нејаке усташке и четничке снаге које су, по договору са италијанским окупатором, имале задатак да контролишу ову територију, нису биле у стању да организују нападе на велику партизанску концентрацију, која се припремала за победоносни поход за Босанску крајину. Усвојена је ори-јентација врховног команданта Тита да је то био најсигурнији, иако вре-менски и просторно најдужи, пут повратка натраг— у Херцеговину, Црну Гору и Србију. Те су територије јединице главнине око Врховног штаба биле приморане да напусте под притиском надмоћног непријатеља.

Неколико дана касније, 28. јуна, цела групација се налазила на планини Трескавици, дрхтећи усред лета, да би у ноћи изме^у 3. и 4. ју-ла извршила велику диверзију на ускотрачној прузи изме^у станица Хаџићи и Коњиц.

Наш батаљонје успешно ликвидирао усташку посаду на стани-ци Тарчин. Тај успех су постигли борци батаљона који је пре непуне три недеље изгубио трећину састава на Гату, 37 мртвих и 26 рањених — значи 63 избачених из строја, од укупно 180 бораца. Догодило се да је тренутна потиштеност због нејтежег пораза, дотад и касније, била савладана оним неуништивим моралом којије Комунистичка партија Југославије пренела из своје илегалне борбе на комунисте и скојевце, а и остале борце - да ниједан ратни неуспех не може да изазове дуго-трајнију деморализацију.

Миодраг АВРАМОВИЋ - Жико
СПАСАВАЊЕ РАЊЕНИКА*

Пред полазак у акцију на Гат прво нам батаљонска интендантура направи непријатно изненађење. Свим борцима расподели по комад си-рова меса. Ми се противимоЈер не знамо шта ћемо с тим. Комора упор-но наваљује. Вели, нема на чему да носи храну. Наиђе командант Луне и ми му се пожалисмо. Он брзо расчисти спор: кувари да остану и покупе раздељено месо. Искористих прилику да предложим Луну да с комором остане неколико болесних другова. Ме^у њима се налазио и батаљонски политички комесар Добрило Петровић који, иако под температуром, једва пристаде. Бар такоје изгледало.

Водич нам приреди друго непријатно изнена^ење. Целу ноћ лу-тасмо по кршу, пењасмо се уз стење и спуштасмо низ косе и тек у праскозорје сиђосмо у долину. Мислим, добро је што је Добрило ос-тао. Али и он нас изненади својом појавом. Док се Штаб батаљона са-ветовао на челу заустављене колоне, из полумрака искрсну Добрило, журна корака и тешко дишући. На рукама му завој, кроз који је про-била крв. Због слабог вида падао је по камењу, хватао се рукама за стенеитакоозледио.ДоксемоглоЈахаојенакоњу.

Већање се брзо заврши. И кад се магла подиже кренусмо. Разви-јамо се у стрелце према утврђењу на Гату. Започе обострана ватра. Међу првима рањен је Драги Новаковић - Муто у руку. Уочавам да нас из пушкарнице с куле гађају право у теме. Мутовом пушком за трен прекидам паљбу из једне пушкарнице. Другови се љуте што им пуцам крај ува.

На положају 3. чете, болничарка Милена Ситарица не стиже да превије све рањене. Питам командира 2. чете Душка Ђурђића за дозво-лу да јој помогнем. Он се противи да се крећем по брисаном простору, јер ћу настрадати и чету оставити без болничарке. Ипак се некако пре-бацујем на простор између 2. и 3. чете. Исподједног шљивића превијам рањене. Петра Граовца метакје погодио испод слепоочнице и изишао с друге стране образа. Једва му заустављам крв којаје текла кроз нос, уста и из обе ране. Већ друга пут превијам Петра. Први путје био рањен у борби против Немаца код Ужица 15. априла 1941. године. Тада сам по-магала лекарима, а сада сам морала сама да се сналазим. Десно од мене храмље рањени Луне. Храбри борце:

„Држите се, другови, сад ће стићи појачање .

Заузета рањеницима, не чујем наређење за повлачење. Кад спа-зих да последњи борци замичу, на брзину спаковах санитетски ранац. А лево од мене Деса Петронијевић се, полуседећи, клиже низ падину с двема пушкама о рамену. Скрећемјој пажњу на четнике који надиру изанашихлеђа.Кадјезамаклаизабрданисамзналадалиимјеумак-ла. У трави низ падину препознајем торбу Брана Пишчевића, а њега нема. Настављам да трчим, сада са двема торбама. Четници надиру

гТекстјеобјављенуЗборнику„Гат-Живањ 1942.'

иза косе, аја споро одмичем. Фијучу меци око мене, али не погађају. Само да ме не ухвате живу. Покушавам да из Бранове торбе извучен дненвик. Али не могу. Морамје бацити.

У долини другови поседали на краћи одмор. Упозоравам их на четнике иза њихових ле^а. Заменик команданта батаљона Јеврем Поповић наређује да се заузме положај на оближњој каменој огради. Опет падају рањеници. Први ме^у њимаје Гојко Ковачевић Зера. За то време чета одмиче. Крећем за њом уз страну, иако ме прате поједи-начни пуцњи и не спуштам се у вртачу.

На мојој десној страни један друг ми маше и позива ме да ту, у једној вртачи, пружим помоћ рањенику. Радује ме што препознајем комесара ДобрилаЈер се пронела вестдаје ухваћен и убијен. А он са откоченим револвером, који је себи наменио, подвикну да одмах идемЈер ће ме иначе ухватити четници. Дозвала сам одмах помоћни-ка комесара Милића Максимовића. А затим превих Добрила, тешко рањеног у стомак са унутрашњим крварењем. Покушасмо нас троје да га понесемо. Нисмо могли. Сви смо били превише слаби. Потрчим да стигнем комесара чете Живка Савића, да се што пре врати са јед-ном десетином, која ће понети Добрила.

Стижем борце с Драгославом Кречковићем, кога носе на пушки у седећем положају. Од великог крварења ране кроз плућа, за-вој се оквасио и спао, па га је требало поново превити. Из једног шумарка зове ме Мијо Солдовић да превијем и Аца Чизмића, који је од тешког рањавања у уста лежао непомичан, са усиреном крви по оделу. У неизвесности да ли је жив, ипак се решавам да га превијем. Полако чистим око ране. Пинцетом из уста вадим усирену крв. На ра-ну стављам нов завој прве помоћи. Али усирена крв у грлу не дозво-љава му да дише. Због тога руком даје знак да му донесем мало воде. Радујемо се штоје жив. Двојица другова га носе са стране на пушци, а ја га придржавам са леђа. Стижемо до оближње куће око чијег се бу-нара окупило много бораца. Кажем да Добрилу не смеју дати воде због ране у стомаку, а он ми одговара да је већ угасио же1). Да не би мучио другове на носилима, моли да га ставе на коња, иакоје то опас-но за рану. Рањеника предајемо хируршкој екипи. Заостали борци јављају да је хируршка екипа оставила рањеног Аца Чизмића, јер је тешко подносио кретање због ране која је стално крварила. Једна де-сетина враћа се по њега и доноси га. Стално застајкујемо да му, вађењем усирене крви из грла, омогућимо да дише. Помажу нам при-стигли батаљони Прве пролетерске бригаде, али и они не могу дуго, због честог застајкивања.

Тек у сутон сустижемо батаљонску колону са рањеницима на воловским колима. Међу рањенима најлошије је изгледао Кречко-вић. Ошишан до главе, дрхтао је од зиме. Скидам своју црну мараму, коју сам носила из жалости за оцем и братом, и покривам му главу. Поправљам покриваче на осталим рањеницима,јер од труцкања спа-

11
дају. Тек у поноћ предајемо рањенике болници у једном селу. По-ражава ме лекарска процена да се Добрило и Драгослав неће из-вући, а да Ацу не прети опасност по живот. Изнуренаједнодневном гла^у и потресена лекарском проценом, срушила сам се, изнемог-ла, близу села где је бивала моја чета. Али однекуд наиће батаљон-ски интендант Весо Станковић и доведе ме до прве јединице. Нуде ме јелом. а ја од умора ни за то немам снаге. Морала сам прво мало да се одморим.

Идућегјутра4. батаљонјезаузеоположај на Лебршнику, поред 1. батаљона који се од раније налазио на оближњем Живњу. Излазим на брдо да превијем другове који нису сасвим прездравили од ранијег рањавања и смрзавања, или су патили од жуљева и чирева. Голим оком, а поготово двогледом уочавам више непријатељских — итали-јанских и четничких колона како се из правца Гацког крећу према нашим положајима, пешке и камионима. А нас толико мало да бисмо једва могли да прикупимо њихово оружје кад би, неким случајем, желели да се предају. Код заменика комесара батаљнона Алексе Де-јовића видим депешу друга Тита, којом захтева да задржимо неприја-теља док се евакуишу рањеници, чија се судбина зато налази у нашим рукама.

Тог 12. јуна предвече пођосмо у оближње село на предах. Изда-лека чујем позив да пожурим. Рањеног команданта 1. батаљона, Ра-дослава Ковачевића, носе према једном подруму. Кад смо га свукли до појаса, видимо да је рањен у грудни кош. Лако збрињавам мању улазну рану. Снажно шиба крв из излазне ране. Покушавам да заус-тавим крварење завојима прве помоћи, али немам довољно газе. Спас доноси придошла Љубинка Ђорђевић, болничарка 1. батаљона. Зах-ваљујући томе што је у њеном малом стерилизатору било пуно газе у великим комадима, успевамо на крају зауставити крварење. Ширећи руке, захвалио нам је за помоћ, уз уверење да ће оздравити. На жалост, то се није догодило овог трећег пута.

Први пут сам га једва превила због његовог отпора, кад је био рањен у уво у борби са четницима у Карану, крај Ужица, новембра 1941. Други путје био рањен од Италијана на Чајничу, 1. маја 1942.

Све до 13. јуна изјутра задржали су положаје — 1. батаљон на Живњу уз оштру борбу, а 4. батаљон на Лебршнику без борбе. Доб-ро извежбана алпинска јединица, користећи маглу. приморала насје на повлачење. Пре тога је стигло обавештење да су рањеници еваку-исани.

Станка ЛАКОВИЋ

ТРЕСКАВИЦА

По одлуци Врховог штаба, четири елитне оперативнејединице, наше Прве пролетерске бригаде, кренуле су 24. јуна 1942. године са простора Врбнице, те крајње тачкејугоисточне Босне, на свој велики марш-маневар према Босанској крајини. Најављен је и циљ тог марша: помоћ у разбуктавању већ широко започете ослободилачке борбе у том делу Југославије...

Пролазимо кроз дивне, планинске и густо пошумљене, пределе Лелије, изме^у Врбнице и Калиновика. Свежина ведрог јунског јут-ра, засићена мирисом буковог лишћа, зелена росна трава и мека ма-ховина, просто нас опијају и надахњују жељом живота. Нечујан наш ход и скоро гробна тишина за време марша изненадно поремети весе-ли цвркут птица које, наиласком наших колона, одједном реагују као да нам се радују. То оживљава нашу машту и ми се с узбу^ењем пита-мо: како ће нам се тек радовати народ Босанске крајине и наши са-борци који тамо читаву годину дана воде немилосрдну борбу са окрутним фашистима, а како ћемо се тек ми радовати кад тамо стиг-немо?

Газимо по бујној трави, прескачемо бистре планинске потоке који скакућу са камења и весело жуборе. Час се пењемо, а час спуштамо, упирући поглед негде далеко напред. Повремено, избија-јући на пропланке висова, угледамо, десно и лево, колоне наших бо-раца, које се равномерно и с поносом крећу пут запада. То су, кроз борбу прекаљене и већ надалеко славне: Прва, Друга (српска) Трећа (санџачка) и Четврта (црногорска) пролетерска бригада. За обез-беђење болнице и збега на Зеленгори остали су Пета (црногорска) пролетерска бригада и Херцеговачки НОП одред.

  1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   45


База данных защищена авторским правом ©bezogr.ru 2016
обратиться к администрации

    Главная страница